Аероклуб "Михајло Петровић" од оснивања до данас

Аероклуб Михајло Петровић основан је 1927. године. До почетка II светског рата управу су чинили за то време најугледнији грађани Краљева (угледни трговци, инжињери Фабрике авиона, високи официри…). Први председник био је прота Саватије Божић. Управа је до 1932. године набавила два авиона (Швалбе и Ресаву) а до 1938. године још два (Анрио и Сим). Крајем тридесетих почела је са радом једриличарска секција. Аероклуб је обезбедио нацрте једрилица, материјал, квалификоване раднике, пре свих ваздухопловне столаре. Са пуно ентузијазма млади чланови клуба су заједно са мајсторима успели да направе три једрилице. Два Врапца и један Цеглинг. Спортско ваздухопловство у Краљеву било је у пуном замаху све до II светског рата. Углед нашег клуба и наше школе летења у оквиру њега у тадашњој држави био је велики. У току II светског рата комплетна инфраструктура и летелице су били уништени а чланство десетковано.


Jedrilica Vrabac
Jedrilica Cegling
Једрилица Врабац Једрилица Цеглинг

Тек 1947. године, на иницијативу преосталих чланова, аероклуб је поново започео са радом. Уз помоћ државе су набављене летелице, а уз помоћ локалне заједнице (највише индустрије Магнохром), 1952. године изграђени су нови објекти. У периоду од 1953. па све до 1970. аероклуб је доживео процват. У том периоду набављен је већи број ваздухоплова, обучен је велики број младих пилота авиона и једрилица, падобранаца и макетара. Учествовали смо на свим значајним такмичењима у земљи и иностранству. У том периоду учлањено је око 3500 грађана Краљева и околине, наш клуб је сваке године био у врху по броју кандидата који су се даље школовали у Ваздухопловној војној академији, Школи резервних официа авијације и Јатовој школи за професионалне пилоте. Једном речју постали смо један од водећих ваздухопловних центара у тадашњој држави.

1970. године започета је изградња нове фабрике индустрије Магнохром, а на делу земље на којој се налазио аеродром, изграђена су два далековода на прилазу полетној-слетној стази. То нам је сузило маневарски простор, отежало слетање и полетање. Из тих разлога Директорат за цивилно ваздухопловство је ограничио рад аеродрому и рад самом аероклубу. Због отежаних услова полетања и слетања донели су забрану за школовање пилота-ученика на нашем аеродрому. То је био велики ударац за нас, а те последице осећамо и дан данас. И поред свега клуб је наставио да функционише. Наше ученике-пилоте упућивали смо на школовање у друге ваздухопловно-школске центре, а на нашем аеродрому могли су да лете само пилоти са стеченом пилотском дозволом, искусни пилоти. Због тога се у наредном периоду драстично смањио број чланова и број летача.

У септембру 2005. године Скупштина Аероклуба изабрала је ново руководство које је чврсто решило да клубу врати значај и углед који је раније имао, да наш аеродром поново постане један од главних ваздухопловних центара у држави. Први циљ био је поновно отварање пилотске школе. У сарадњи са Директоратом за цивилно ваздухопловство почели смо стрпљиво али упорно да испуњавамо бројне услове. Мобилисано је комплетно чланство. Након двогодишњег волонтерског рада, после 37 година добили смо лиценцу за школовање пилота-ученика на нашем аеродрому. Овим смо успели да направимо велики корак напред ка омасовљењу чланства и летачког кадра.

Наша инфраструктура је у доста лошем стању (објекти и саобраћајнице), па је наш следећи циљ реконструкција и адаптација постојећих објеката, изградња нових, набавка савремене школске и летачке опреме. Наши су планови да ваздухопловна школа и чланарина буду главни извори прихода аероклуба, што би нам омогућило запошљавање одређеног број лица. У том случају могли би сами да финансирамо своје потребе без донација локалне заједнице и пријатеља клуба. Зато је наш следећи циљ да постојеће објекте и комплетну инфраструктуру доведемо у стање како доликује озбиљном школском центру.

goreВрх странице